Kada ste saznali da ste visokosenzitivni?

Ja sa 33. Da, moj put je bio teži…

Sve dok sam na svim poljima bila dovoljno produktivna (po ličnim kriterijumima), nije mi palo na pamet da se zagledam u to što nije zadovoljno u meni. Radila sam u prestižnom dnevnom listu, posao koji ima prelepu i preružnu stranu.

Prelepa se odnosi na kreativnost, istraživanje, učenje, pomaganje drugima, korisnost, divne ljude, mesta i događaje. Preružna na multitasking (često nepotreban, ali namentnut), lošu vertikalnu, a ponekad i horizontalnu komunikaciju (?!), na pritisak svake vrste, na nemanje radnog vremena, na manje divne ljude, mesta i događaje.

I sve to vreme, iako su spoljašnji rezultati pokazivali sasvim suprotno, moje nezadovoljstvo je raslo. Nisam mu znala ime. Išla sam protiv sebe – neznajući u čemu protiv sebe. Uporedo sam radila i studirala. Odmore bih cepkala pred ispitne rokove i učila. Išlo je dobro. Godina za godinom sve dok nisam apsolvirala i stala od iznemoglosti. Sećam se, tada sam uspela da sa mužem odem na more čak na šest dana.

Gde sam grešila? U tome što iako odlično informisana, nisam bila informisana o sebi. O svojoj visokoj osetljivosti, o svom nervnom sistemu i šta sa njim i svim tim. Slobodno vreme sam provodila ili zatvorena u sobu, ili u bučnim kafićima sa drugaricama ili po tržnim centrima, bioskopima… Ne na Avali, u Botaničkoj bašti, na Savi, Košutnjaku, jogi, vežbama relaksacije. Povremeno bih otišla na masažu i na Kalemegdan, to je sve.

I onda, pošto sam doživela totalni kolaps od dugotrajnog iscrpljivanja, i dalje sam smatrala da sa mnom nešto nije ok. Zaboga, toliko ljudi radi novinarski i urednički posao u Beogradu pa nije doživelo tzv. izgaranje! Ili bar nije javno priznalo. I tako, sada znate kako izgleda teži put.

Želim da verujem da su vaši bili lakši. Da li sam u pravu?