Zašto sam godinama upijala umetnost sa motivima nasilja
Pa nisam htela da se razlikujem od drugih!
Gotovo svaku knjigu, film, predstavu, izložbu za koju bih pročitala ili čula proverenu pozitivnu kritiku, čitala bih i gledala bez razmišljanja da li mi prija. Ozbiljno sam zanemarivala koliko mi je teško zbog takve umetnosti. To što su mi se vraćale strašne slike, što sam ih sanjala dok spavam i povezivala na najčudnije načine godinama me nije nateralo da se zapitam zašto ja to sebi uopšte radim.
Zašto je važno videti krvavu košulju ubijenog kralja u muzeju? Zašto je važno odgledati Pijanistu, Gladijatora, Dve čađave dvocevke? Pročitati Jadnike i Jamu, recimo? Zaboga, to su dobro urađena dela i bez obzira koliko su zastrašujuća, zaslužuju moju pažnju. Moram biti obrazovana, informisana i stalno se usavršavati.
Ma, da… Zamislite samo ironiju – moj diplomski rad nosi naziv “Partizanski film kao autohtona tekovina kinematografije SFRJ (1945-1990)”. Sama sam je odabrala smatrajući da ću je, zahvaljujući istraživačkim i novinarskim alatima i iskustvu, dobro uraditi. I iako je rad odlično ocenjen, ja se nisam osećala odlično radeći ga. Sad znam i zašto.
Dr Ilejn Aron koja je naučno dokazala pojam visoke osetljivosti, veoma jednostavno objašnjava da teme nasilja lako mogu da uznemire hipersenzitivne ljude jer oni imaju veoma izraženu empatiju.
I tako, od kada sam saznala za to, vodim računa šta gledam i čitam. Pa makar te stvari bile i manje umetničke vrednosti. Dosta sam se naupijala tema nasilja, koliko god i čime god da su nagrađene. Za mene očigledno nisu bile nagrada.
